Καρτέλες αρ. 7 - 10 / Χάρτης τεύχος 65 {ΜΑΪΟΣ 2024}

https://www.hartismag.gr/hartis-65/diereynhseis/karteles-ar-7-10 

Ivan Despotović: Janis Livadas i bezumno iskustvo postanja [20/12/2023 Fokus]

 https://fokusvesti.rs/ivan-despotovic-janis-livadas-i-bezumno-iskustvo-postanja/

 

 Bezumlje, edicija Peti talas, Niš

 

Savremenu evropsku književnu scenu upotpunjuju pisci koje možemo okarakterisati kao one iz senke. Poezija je koherentna snaga duha i tela pesnika koja nestaje čim se stavi na papir, reći će autopoetički Janis Livadas (1969.) domaćoj publici približen prepevom sa grčkog Momčila Radića. Ideja da pisac poezije, pre mag ili iskustvenik, mora imati frapantnu filozofsko-esejističku sposobnost elaboriranja svoje poetike i odnosa prema tzv. savremenoj poeziji – nešto je čega smo se moguće uželeli, još od vremena engleskih romantičara. Paradoksalno, reći će kako nije sklon pisanju eseja. Sredstvo poezije nije pesma, već pesnik. U stvari, pesme su samo paraziti poetskih ostvarenja, definisaće naš savremeni Grk, dodajući i da pesnik odvodi svet u novi početak, menja ga, uviđa i nagoveštava. Pesnik je prostor i oblik prihvatanja Drugog, zapravo pišući pesnik gubi, ne uspeva i odstupa – i samo tada možemo govoriti o poeziji, prema Livadasu. Poezija mogućeg u stvari ne postoji. Ona jeste samo u svom bezobličju, svaka je spoznaja varka, a točak se vrti i vrti, nikada ne stajući na određenom broju svojstvenom kolu sreće. Stvaralac, pre nosilac, sudeonik pesme – ne pripada ni ropstvu ni slobodi, niti određenom stanju. Nasprot tome, poezija pripada postanju, definisana je više kao otvor i prostor novog ili međuprostor.
Autor pojma fuzioni sonet (1993.) i organska antimetateza (2008.) koji živi u Parizu i ne učestvuje u međunarodnim književnim manifestacijama, povlači se u iskustvo istraživanja usmerenog na unutrašnjost književne mogućnosti, nečeg poput onog Bodlerovog – ići do dna nepoznatog da bi se otkrilo novo. Bodler je tu između ostalog mislio na smrt, a Livadas kaže – Stvarni pesnički govor nije u vezi sa čuvenim vaskrsom, što u našem slučaju znači da ga ne zanima dokaz poetske pojave, jer ništa nije mrtvo osim pesnika. (Pesnik je mrtvac koji se vraća. Nečuvena i stalna mogućnost postanja.)

 
Senovita se bezumnost za oslobođenjem provlači      
proterana u pivnicu
drevnu otmenost čuvaju lepi pokreti
iako žive u skrivenim vremenima zaborava
markirajući preteranost neonskim svetlima
ponoći kameni blokovi izolacije spretne smelosti
srca u prvom planu bez straha
na kragnama kao značke
daju element bleska sudbonosne poetičnosti
sa svim avanturama vina od loze uskotrube
ponoćno podnevno svitanje uz lajanje
noći ružičaste smrti
katedralni gubici falsifikuju paklove
smišlajući plan bekstva anđeoskog gavrana
iako izgled ljudoždera uzalud čini
demonski nevidljivu tačku nepromenljivom
mastilo beleži pomračenje sunca kao budućnost
vekovima naseljenu lepo sačinjenu sudbonosnu
onaj koji se nalazi i oni koji se nalaze unutar uvek šireg
ostatka iz davnina poslužuju demone
na gozbama rasa umešnog piromanskog čopora
pred nestanak svega
kad sporotegleći život krene unazad.

(Senovita bezumnost za oslobođenjem)

 
Kad sporotegleći život krene unazad, ujedno je i mogućnost novog postanja, nedovoljno istražena i u našem savremenom pesništvu tzv. glavnog toka. Janis Livadas dakle prevazilazi podelu na metafizičku kristalnu poeziju koja neće biti poetizovana ukrasima i na poetizovanu, pevljivu poeziju, distinkciju prisutnu i kod nas kao specifična razlika. (Popa je kristalan, Drainac poetizovan na primer). Za njega je ne samo poetizacija stiha ukras, već je to i svaka suviše objektivna istina. Svako (činjenično) stanje je ovde ukras ili laž. Talasavost njegovih slobodnih stihova, gde je specifično zanimljiva poema o talasu koja se zove Dodirujem određeni oblik pesme, ne bazira se na versifikaciji ili ritmici, već na korišćenju metafora i začudnih oblika. Možemo primetiti da se ne prenosi iskustvo (veristički) već pre mogućnost istog, radije se emituje želja za uspostavljanjem poretka koji nije već viđen pa bi stoga mogao biti pravi. U tom smislu ovaj Parižanin i savremeni Grk renesansnih ili multimedijalnih interesovanja daje važan odgovor na tezu da je književnost ukras nečega, a što se lirici posebno pripisuje i spočitava. Ona nije ispod filozofije na primer, ni u jednom od svoja tri roda (poezija, epika, drama). Kao što je izvesni Kant morao stvoriti (makar mogućnost) novog, jer je opet znao da ništa ne zna, a nije mogao ponavljati prethodnike, tako, primetio bih ovde, i jedan pisac, u ovom slučaju lirskog oblika, mora da stvara umesto da konstatuje. No, kako je to možda nemoguća misija i prostor nepoznatog je nepristupačniji od onog svemirskog, povlačenje i ustuk nije dokaz pada pesme, već njenog prisustva.
Na taj način i pretpostavka o smrti umetnosti, odnosno pevanja, nailazi na novopostajući odgovor. Janis piše na jeziku ne tako različitom od Homerovog i spajanje nekih reči i njihovih gramatičkih vrsta oseća se u njegovom stihu. Mrtvac se vraća, to jest, da, postoji smrt umetnosti i iza nje njeno novo postanje. U vremenu u kome se sa matematičkom egzaktnošću proriče budućnost i krunišu neospornosti u društvu, biologiji, prirodi, napretku tehnike, koje u svom tzv. proviđenju deluju pomalo fantastično, pa ipak bi trebalo da sve drugo u odnosu na nauku bude efemerno – inspirativno je pogledati jednog, možda i dalje mladog autora, koji ovde i  sada osvetljava kvantno mesto književnosti i ideju po kojoj odveć činjenična literatura zapravo jeste beznačajna. Zanimljiv je i njegov odnos prema tradiciji. Odnos pesnika i tradicije, o čemu se mnogo govorilo, ne postoji. Ima očigledne konfuzije između pojmova paratekstualnost i tradicija. Poetsko stvaralaštvo prevazilazi svaku kulturološku i drugu konvenciju da bi tradiciji moglo pripadati. Međutim, poezija postoji kao tradicija u ideji koju sama koristi da bi se zasnovala kao hiperobjekat u njoj. A jedini celoviti izraz poezije je sam pesnik. 
Dakle, ako postoji ideja stvaranja, života, smrti, mora, Meseca, puta, ona poseduje određenu tradiciju koja se može doticati i prisustva pesme, poput preseka skupova. I, razmišljajući o odnosima književnosti i ideja, moramo se dotaći problematike hermetizma. Jedno od stanovišta u evropskoj ili našoj kritici i polemici može biti – izvesni pesnici beže u hermetizam verujući da je poezija danas skrajnuta, da to ionako niko neće čitati, te je nerazgovetnost zid oko nje ili brana. S te tačke, stihovi moraju prihvatiti svet, njegovu egzaktnost i politički diskurs, te se igrati njima, i tako će delo opet biti u žiži zbivanja, nepobedivo, jedino tako, izašavši iz hermetičnosti. Livadasova teza i njegove knjige nude odgovor da pesnik nije ni eksplicitan ni hermetičan. Zbog čega bi to bilo tako – verovatno iz činjenice da i hermetičnost, poput manastira, takođe podrazumeva vrlo egzaktan diskurs od koga se poetski vrt brani, te je i hermetičnost egzaktna, izvrnuto eksplicitna. Za Grka stvarni svet ne postoji dovoljno verodostojno da bi se on kretao ma kojom trakom tog stvarnosnog autoputa – angažovanošću ili larpurlartizmom kojim se samo vraćamo sa vikendovanja u angažovanosti, da se ovde tako malo slikovitije izrazimo.
A šta se dogodilo sa formom i gde je tu smisao, odnosno čovekov put i ono što se njega lično tiče… Jesu li Livadasovi doživljaji oni iz susednog univerzuma ili je to prosto nov način slikanja starog. Možemo problematiku svesti i na pitanje kokoške i jajeta, no – close reading, i intimno čitanje jedne pesme bez startnih očekivanja značiće nam mnogo više.

 
Svi će biti osvetljeni ali ne po redu nekako haotično.
Kao muve na slanini meseca. Kao
buldog vezan u podrumu. Šta je to
prestalo da služi svrsi –
klše, zvuk bacanja kocki u paklu
smrt akrobata
na žici koju je trebalo preseći.
U ponudi pogibija u kojoj sedi kosa
duše jedne stara poderana lutka
sviruckajući po klaviru
krade naše
zrno grožđa

(Svi će biti osvetljeni ali ne po redu)

Pesnik je metafizičar koji nije lišen konkretnosti i kada bi bili slika, ovi redovi uazali bi se kao Rembrantov Zaklani vo. Glavni motiv pesme mogla bi biti smrt koja dabome osvetljava, i nikad po redu, mada bi to možda mogla biti svrha. Jer, šta je to što je prestalo da služi svrsi, te će biti skinuto i umrlo. No, sledeći Livadasovu intuiciju, iza kraja svrhe ostaje poziv da se napravi nova svrha. Pesma je prikaz pozornice nečega što možda i nije verovatno, a već je j minulo, i prava pesma krila bi se iza gde ni smrti ni života nema, a Postanje treba da sačini nova pravila igre. Poput zakona kosmosa, i ona su promenjiva i razvijajuća. Kao potpuni odgovor verističkoj teoriji, književosti i kritici, te i pevanju, mogli bismo Janisu Livadasu dopisati (u njegovom smeru) – pošto su vrhunac egzaktnosti i sama fizika – potvrdili nepredvidivu volju elementarnih čestica (a što su grčki atomisti i tvrdili pre izvesnih 2600 godina), dakle kada je i sama egzaktnost priznala da ne poznaje nikakva pravila, šta onda sprečava Pesnika da ponovo Postane…